...marširati ulicama Jerusalima...
Vratila sam se u Izrael posle queer festivala u Beogradu razmišljajući: "Prokletstvo! Stvarno je sve potpuno ludo sa tim – biti queer u Srbiji." Sećajući se panel diskusija o klerikalizmu, nacionalizmu i homofobiji (i jasne povezanosti) i shvatajući da, dok mi u Tel Avivu imamo tu privilegiju da se borimo za mejnstrimizaciju našeg pokreta, u Poljskoj, Bosni i Srbiji – to je borba za vidljivost i bazično prihvatanje.

Šta me to čini toliko ludom da odem na 1300 km dug put do Beograda, najpre do Hana , ne zovimo ga Frankfurtom, u 5 časova ujutro, da letim nisko-budžetnom avio kompanijom do Budimpešte a zatim čekam autobus 4 sata na benzinskoj pumpi izvan grada da me odveze do Srbije.

Trenutna situacija i diskusije u Londonu:
Prihvatanje da postoji više od dva roda, koji su zasnovani na heteroseksualnim stereotipima, postaje opšta stvar, u okviru mejnstrim (konvencionalne) lezbejske i gej kulture.
Postoje raznoliki rodno-queer stereotipi poput buč, fem, pansy fags, mišićavi momci (muscle boys), gej momci koji se ponašaju kao heteroseksualni (straight-acting gay boys),mede (bears), tatice (daddies) i mnogi drugi.

Pre pet godina krenuo sam na put. Spakovao sam torbu i napustio dom.
Putovao sam kroz zapadnu Evropu, iz grada u grad, tražeći queer ljude, kolektive i indivudue koje razmišljaju o svojim identitetima i njihovom položaju na tim teritorijama.
Tražio sam otpor i preispitivanje ovog sveta. Izražavanje pola i seksualnosti. Odbijanje kapitalizma i dovođenje u pitanje mejnstrim (konvencionalne) LGBT kulture. Sledio sam pojavljivanje radikalne queer scene u zapadnoj Evropi i neverovatni entuzijazam osoba uključenih u nju.