| Trauma sećanja |
 |
 |
 |
| ponedeljak, 19 novembar 2007 09:58 | |||
|
Ako se ozbiljno primi k znanju da je prošlost oružje, onda bi u preko potrebnom ,,Muzeju stida zapadnog Balkana” svakoj naciji trebalo obezbediti prostoriju
Izgleda da je 2007. godine suočavanje sa bliskom prošlošću novih balkanskih država pod utiskom poslednje presude Međunarodnog suda pravde dobilo nove tonove. Zaoštrena je debata oko ratnih zločina unutar i između novih država. Hrvati grčevito brane dignitet ,,domovinskog rata”, Bošnjaci nastoje da maksimalno politizuju Srebrenicu i pokažu da je Republika Srpska ,,genocidna tvorevina”, a Srbi nastoje da ublaže neuporedivost genocida u Srebrenici ističući zločine drugih nacija. Odmah treba reći da genocid ne samo što je trauma, to jest besprimerni zločin koji se ne da objasniti niti osmisliti, nego ga treba i čuvati kao traumu. Još više od rečenog, padaju u oči intelektualci koji prikazuju vlastitu naciju ne samo kao žrtvu progona, nego i kao žrtvu neosnovane stigmatizacije, pa upućuju poruke čiji je smisao: ,,Vi jeste patili u Jasenovcu (ili u Srebrenici) a mi patimo sada zbog vaših optužbi, zato smo kvit”. Zbog svega toga, konzervativci se pitaju treba li podvući crtu i zaboraviti prošlost samo zato što ona opterećuje i rađa nove sukobe? Ako nas svaki dan podsećaju na našu krivicu zar i mi na neki način ne postajemo žrtve i kolektiv progonjenih? Drugim rečima, mi ne možemo postati normalan narod, niti ući u EU zato što naša neslavna prošlost koju drugi pamte ne želi da prođe, smatraju konzervativci. Ipak da bi stekli i ispunili nalog Brisela, oni katkad pristaju na verbalno suočavanje s prošlošću. Pri tome se žale: ,,Stojimo pred vratima EU, a sada nas neke usijane glave opominju da bez stalnog pamćenja Jasenovca, ′Oluje′ ili Srebrenice nema morala. Nama taj teret ne treba, naprotiv potrebno nam je čišćenje od ′negativnih sećanja′, ′moralnih toljaga′, potrebna nam je neprekinuta slava nacionalne prošlosti. Ali, ako je suočavanje sa zločinima bespogovorna direktiva EU, učinimo to odmah, a nakon toga podvucimo crtu i budimo normalan narod”. Tako otprilike govore ,,demokratski” i ,,dobri” nacionalisti na svim stranama. U najmanju ruku, može se reći da ovaj napor zavodi na pogrešan put. Najpre treba bez okolišenja reći da slavna istorija nije normalnost, niti je normalnost napor za normalizacijom kojim se nacija terapeutski samosmiruje, pa ispada normalna jedino kada ističe vlastite žrtve, a ne i svoje dželate. Kako izgleda, i tekuća forsirana normalizacija u obliku medijskih diskusija oko zločina jeste u stvari sredstvo da se spreči normalnost. U ovom prilogu ukazujem na potrebu negovanja sećanja na zločin vlastite grupe kao traume. Verovatno je trauma najbolnije sećanje. To je razaranje smisla istorijskog iskustva i istorijske svesti, nešto što se ne da objasniti postojećim iskustvom niti sistemom tumačenja. Nemačka trauma je holokaust, hrvatska je Jasenovac, a srpska – Srebrenica. Tek kada istorijsko mišljenje otvori traumatski segment iskustva i suoči se sa njim, trauma postaje konstruktivna jer uključuje prošlost u budućnost. Kako? Između ostalog ne treba se čuvati šok-terapije niti kriti scene streljanja. ,,Treba skupljati ostatke razbijene čaše da bi se posekli”, opomenuo je nemački pisac Kluger. ,,Nikada više” treba da postane imperativ sećanja, a ne obična pouka iz prošlosti. S tim u vezi, treba skrenuti pažnju i na neosnovanost etnocentrične bojazni da uporne optužbe na koje se ne uzvraća mogu biti kontraproduktivne jer tobože stvaraju zajednicu postiđenih i obeleženih stidom. Drugim rečima, uporno podsećanje sa strane na naš besprimerni zločin može tobože postati parališući kompleks zajednice obeleženih koja traži poreklo u zločinu, bez obzira na to da li ga pozdravlja ili osuđuje. Tako ispada da Jasenovac treba lišiti traumatskog karaktera i pretvoriti u mesto običnog masovnog zločina samo zato što su ga Srbi instrumentalizovali devedesetih. Treba li na sličan način detraumatizovati Srebrenicu samo zato što je opasna po suverenitet Republike Srpske? Nipošto. Na sličan način ni ostale zločine ne treba zaboravljati, iako sigurno jesu važan aktuelan izvor političkih sukobljavanja bivših jugoslovenskih republika. Da bi počinjeni zločini bili opomena za budućnost nužan je sinhronizovani prosvećeni srpsko-hrvatsko-bošnjački rad na sećanju, lišen balansiranja žrtava. Ne treba kriti činjenicu da su Bošnjaci u poslednjem ratu najviše stradali, ali ni to da su Srbi pretrpeli najveći progon. Dakle, zločine ne treba uravnotežavati, ali je uslov toga da svaka strana treba da neguju ne samo traumu žrtve svoje nacije, nego i traumu zločina vlastite etničke grupe. Ako se ozbiljno primi k znanju da je prošlost oružje, onda bi u preko potrebnom ,,Muzeju stida zapadnog Balkana” svakoj naciji trebalo obezbediti prostoriju. Rečju, trebalo bi doslednije promišljati kulturu priznavanja. Politički korisno etnocentrično sećanje na traumu žrtve vlastite grupe treba uzdrmati samokritičnim sećanjem na traumu o zločinu vlastite grupe. Samo nas sećanje na zločine vlastite nacije može sačuvati od toga da u brdu leševa druge nacije ne vidimo samo svoju sramotu, nego i vlastitu krivicu. Profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Todor Kuljić [objavljeno: 15.03.2007.] Izvor: www.politika.co.yu
|
Comments