| Pozdrav iz Hrvatske - Sprem’te se, sprem’te, ustaše! |
 |
 |
 |
| ponedeljak, 29 jun 2009 14:30 | |||
 Piše: Dinko GruhonjićVrančići i koštunice u svom “antifašizmu” izgledaju baš kao kreature koje ne mogu da poveruju šta im se to dešava. I da šta, do đavola, ta Evropa hoće sa svojim antifašizmom. Taman nas je lepo krenulo sa istorijskim revizionizmom, taman smo se lepo počeli svetiti tim prokletim partizanima, kada sad opet moramo da glumimo antifašiste, umesto da, moderno obučeni u Dražine ili Pavelićeve uniforme, defilujemo i slavimo dane poput svečanog otvaranja Jasenovca ili onoga dana kada je Milan Nedić, pun prkosa i ponosa, saopštio Fireru da je “pitanje Jevreja u Srbiji rešeno” Slučaj zadarskog gradonačelnika Zvonimira Vrančića, koji je 22. juna/lipnja, na dan obeležavanja ustanka protiv fašizma u Hrvatskoj, odbio da položi venac ispod spomenika palim borcima na gradskom groblju u ovom dalmatinskom gradu, za tili čas me ponovo uverio da je Jugoslavija zaista bila da-ne-može-biti-prirodnija-tvorevina jer politički pajaci na relaciji od Vardara pa do Triglava toliko liče da nema teoretske šanse da ih nije isti ćaća pravio ili barem ista majka rodila kao, minimum, jednojajčane blizance. Gradonačelnik je položio vence pod spomen-ploču na Narodnom trgu u Zadru. On je, naime, odbio da položi vence pod spomenik palim borcima na groblju jer se tamo nalazi ni manje ni više nego – zvezda petokraka, i to crvena! „Sva naša povijest sazdana je na tekovinama antifašizma i mi je poštujemo. Želimo izraziti poštovanje svima koji su sudjelovali u borbi protiv okupatora. Međutim, poznato je da su neki od tih antifašista poslije počinili zločine. Mi se ograđujemo od tih zločina, ali priznajemo borbu i slavimo ovaj dan, ali vijenac stavljamo na trg. Ovo nije stranačka odluka već moja. Nije ideološka već moralna”, poručio je moralni gradonačelnik grada kojim neretko, bez da iko od tih političkih mudonja zucne, defiluju crnokošuljaške horde štovatelja lika i dela Ante Pavelića i obožavalaca slova U. Antifašizam je precenjen: Vojislav Koštunica, ljotićoljub
 Taj zadarski slučaj, dakle, kao jaje jajetu liči onim silnim slučajevima u kojima, recimo, Koštunica dr Vojislav zvani Kalašnjikov, sa štipaljkom na nosu prinosi vence na spomenik nekim nesretnim partizanima, kojima je zla posmrtna kob nad grob nadvila ni manje ni više nego obožavaoca lika i dela marginalnog ali notornog srbijanskog fašiste Dimitrija Ljotića. Kao i Vrančić, i Koštunica i njemu slični potomci četnika, nedićevaca i ljotićevaca naprosto su primorani na taj neprirodni blud koketiranja sa antifašizmom.Vrančićevo objašnjenje neodoljivo podseća na, recimo, izgovor „prikrivenih” homofoba zašto su „i za i protiv” gej parade. Naime, njih ćete nepogrešivo prepoznati po argumentu da oni nemaju „ništa protiv gej parade”, ali im „nije jasno” zašto je potrebno to izražavati na ulici, masovno. I da šta bi bilo kad bi oni, kao heteroseksualci, sada izašli na ulice s transparentima i sličnim sranjima i blokirali promet. Ili kada bi se oni, kao main stream straight persone, počeli sada odjednom jebati na javnom mestu i tako demonstrirati svoja prava. Odavno sam odustao od pokušaja da objasnim šta znači borba za ljudska prava, bilo da su u pitanju Romi, žene, deca ili LGBT populacija... Kome nije jasno kako je biti na margini i zašto je sa margine neophodno uzvikivati na sav glas da bi te neko čuo i da bi te prestali mlatiti, njegov problem. Jer takvi svakako jedva čekaju da u spokoju doma svoga, ili barem u miru glasnog monologa, onako iskreno ispsuju pedere, jer su u stvari u dubini duše i sami pederi. Ako ne seksualni, ono sigurno moralni. Poput Vrančića. Zato vrančići i koštunice u svom „antifašizmu” izgledaju baš kao kreature koje ne mogu da poveruju šta im se to dešava. I da šta, do đavola, ta Evropa hoće sa svojim antifašizmom. Taman nas je lepo krenulo sa istorijskim revizionizmom, taman smo se lepo počeli svetiti tim prokletim partizanima kada sad opet moramo da glumimo antifašiste, umesto da, moderno obučeni u Dražine ili Pavelićeve uniforme, defilujemo i slavimo dane poput svečanog otvaranja Jasenovca ili onoga dana kada je Milan Nedić, pun prkosa i ponosa, saopštio Fireru da je „pitanje Jevreja u Srbiji rešeno”. Zašto se sada, do đavola, kada se sa Kaptola upućuju anateme spram jedinog iskrenog hrvatskog antifašiste u državnom vrhu, predsednika Stjepana Mesića, bune ti duhovi palih boraca i kvare nam fašističku idilu? Zašto sada, kada se u udžbenikumoga sina za četvrti razred iz Prirode i društva na levoj strani nalazi đeneral Draža Mihailović u svoj svojoj bradatoći a tek na desnoj Josip Broz Tito, kao ravnopravni borci gerilci protiv Nemaca? Sada, kada smo nadomak toga da saznamo gde je Čiča sahranjen... Setim se onda neke moje rasprave sa poznanikom kojem se na smislu za humor nema šta prigovoriti, ali na ideologiji štošta. On, naime, toliko voli Dražu da mu i sam Vuk Drašković, bivši šef kabineta Mike Špiljka, može pozavideti. Kad mi je dosadilo da se raspravljam s njim, rekao sam mu: „Ej, znaš šta... Pričaj ti šta hoćeš, ali jednu stvar ne možeš promeniti, nikada”. Znatiželjno me pogledao i pitao: „Šta to?” Rekao sam: „To da ste vi – luzeri!” Popizdio je i umuknuo. Mali je problem u tome što su nam luzeri u posljednjih 20 godina sjebali živote baš onako – mašala. Šta se, uostalom, od luzera drugo i moglo očekivati? Njihova poetika sadržana je u turbo folku, etničkim čišćenjima i krunisana genocidom. Njihova poetika je sadržana u jednoj jedinoj reči – pljačka. Države koje su oni izgradili na slovima poput U ili na kokardama zapravo su najobičniji bastardi. Nije lako dočekati, ali je sasvim izvesno da će propasti. Jer zlo ima tu osobinu da uvek na kraju pojede samo sebe. Nesreća je što usput poseje nezamislivo mnogo nesreće. Ali, luzeri ostaju luzeri. Isti ti potomci fašista, klero- i kripto-fašista, provincijalnih nacista školovali su se i iz raznoraznih vukojebina dolazili na velike univerzitete upravo zahvaljujući toj mrskoj partizanštini i toj užasnoj jugoslovenskoj tamnici naroda. Ona je, ta država, i oni su, ti isti partizani, zapravo pažljivo odgajili guje u nedrima, koje će im kasnije doći glave. Tvrdim i stojim pri tome da je doba Titove Jugoslavije, poredeći ga sa svim ostalim dobima u istoriji ovih malih iskompleksiranih naroda bilo zapravo Periklovo doba ovih prostora. Ono je nepismenim zabitim i zadrtim magarcima širom otvorilo vrata besplatnog školovanja, ono je izgradilo gazele, autoputeve, pruge, brodogradilišta, kasarne... Ona je, ta tamnica naroda, očigledno bila toliko prebogata da i dan-danas, nakon desetogodišnjih ratova i dvadesetogodišnje „tranzicije”, ima još iha-haj toga da se opljačka. Ta država je ipak kratko trajala, svega dve generacije, a to je malo vremena da bi se primitivci, vrančići i koštunice, upristojili. Da bi ih se naučilo da je jednako nekulturno veličati paveliće i ljotiće, kao što je nekulturno kakati na javnom mestu. Zato oni tako smešno i karikaturalno izgledaju u odelima koja im stoje kao piletu sise. Prirodni su samo kada su na Tompsonovim ili koncertima Bore Čorbe, gde na miru mogu da smrde po travarici ili šljivovici. Ne znam šta o tome misle duhovi palih boraca, ali što se mene tiče, kao partizanskog potomka, nek si i vrančići i koštunice zabiju te vence na ono mesto, direktno umesto toalet papira! Iako zavidim Hrvatima što već desetu godinu imaju Mesića na čelu države. Doduše, mandat mu uskoro ističe a zasad ni na vidiku nema sličnog partizanskog naslednika. Ipak, btw, ovde u Hrvatskoj ima novina u štampanom obliku koje su kritički izvestile o Vrančićevoj dijareji. Izvor: e-novine
|
