| "Its like being Paris Hilton, but it only costs a quid" intervju sa Stav B |
 |
 |
 |
| subota, 11 april 2009 16:55 | ||||
 vodila persefonaOno uobičajeno što bi se moglo reći za Stav B je to da je ona performerka, umetnica, fotografkinja i aktivistkinja nekoliko umetničkih/angažovanih kolektiva, rodjena u Atini, živi u Londonu. Medjutim, za mene, ona je multikabaretska ekstravaganca zbog koje smo svi malkic odlepili na otvaranju 5-og QueerBeograd festivala, održanog od 18. do 21. septembra, 2008. u Beogradu. Harizmatična, upadljiva, neobična, čak i za doručkom rano ujutro, radoznala i ljubopitljiva, osećajna i jaka, strastvena, pričljiva, brza, too much, loud and proud, pozitivna i energična, otelovljenje androgenosti, zabavna i ozbiljna, lepa i opasna... borbena... i u umetnosti, i u životu. Kada sam je prvi put videla uživo, pomislila sam... "Jebote, jel ovo neko vaskrsnuo Fridu i doveo nam je na festival?!" Znala sam da je trebalo da nastupa sa performansom i da pušta muziku na festivalskoj žurci... e, da ste mogli samo to da vidite (ako kojim slučajem niste)! Njen dramski performans Sugar Mary bio je tornado, svojevrsna katarza - skoro da je bukvalno zapalila naš omiljeni disko te večeri – konfeti su leteli na sve strane, šljokice su sijale, vatra je blještala i gutala se, krv je lila kojekude, 25 belo-plavih tanjira na cvetiće koje smo nabavili na kineskoj pijaci tog dana bilo je razbijeno u paramparčad! Da li sam spomenula i buket crvenih ruža sa sve trnjem koji smo vukle zajedno sa pločama sa jednog festivalskog dešavanja na drugo, u jednom momentu čak progonjeni od strane čopora razjarenih nacista?... E pa... tako vam izgleda zabava sa Stav B... i znate šta još? Koštalo nas je samo sto kinti! Imajući tu priliku da tokom festivala provedem neko vreme sa Stav, postavila sam joj nekoliko pitanja na dan zatvranja, a ona je bila dovoljno fina da mi odgovori.
Zdravo M., drago mi je da smo se upoznale, a ja sam jako ponosna što sam deo Queer festivala u Beogradu, jer smatram da je Beograd jedan vrlo važan grad, kao što je i ovakav festival bitan. Da, tačno je da sam videla neke ne tako prijatne stvari, (misli na naci napad na nekoliko posetilaca festivala od prethodne noći, prim.aut.), i to ne iznenadjuje, što znači da moramo da se držimo zajedno i budemo solidarni, ali i da pokažemo inicijativu u smislu toga kako da se borimo i rešavamo ovakve probleme, u tome i smatram da leži značaj ovog festivala. 
Ja sam neko ko se u osnovi bavi primenjenom umetnošću, vizuelnom umetnošću, i svoje ideje izražavam kroz fotografiju i performans. Performativna umetnost je proizišla iz same fotografije u mom slučaju, naime, fotografisala sam samu sebe kako bih svom radu dala nešto poput potvrde, a isto tako, to sam radila iz čisto praktičnih razloga – tako je bilo lakše, bila sam dostupna i eto, kreirala sam taj muški pogled i neku vrstu prerušavanja sa neidentitetskim subjektima. Mnogi su bili zbunjeni i pitali su se ko je ta osoba, a neki su me pitali ko je fotograf/kinja. Odgovor na to pitanje je da je to moj “muški pogled”, a predmet fotografisanja su uvek bila stopala i cipele. Tako da ono što se desilo na kraju je to da su ta stopala iskoračila iz okvira fotografije, dobila novi identitet i pretvorila se u performans. Tako da, da, fotografija ima jako značajano mesto u mom radu, jer sve u osnovi kreće od fotografije, koja zapravo predstavlja ogledalo i reprezentaciju.
Pa, ja sam politička životinja, kao što je to Aristotel rekao, a moja politika govori o jednakosti, solidarnosti, i ne nužno o jednakosti žena i muškaraca, već jednakosti svih ljudi. Tu se radi o nama kao ljudskim bićima, i to je ono mesto gde za mene queer počinje, dakle to nema veze sa homoseksualnošću ili heteroseksualnošću, to pre svega ima veze sa nama kao ljudima, sa onim momentom prihvatanja činjenice da smo svi mi različiti i jedinstveni i da je to na kraju naše pravo. Pomeranje granica je jako važna tačka u mojoj umetnosti, jer to je ono što ja kao umetnica radim, ali ne samo kao umetnica, već opet i kao ljudsko biće, a ja to radim putem estetike, kroz sredstva kao što su lepota, humor, drama, i svakako spektakl, i to je za mene jedan jako queer način gledanja na stvari, istovremeno radikalan i efektan.
 Ja sam svakako queer, prosto zbog toga što sam drugačija, i sebe vidim kao biološko ljudsko biće, homoseksualno, ali moja homoseksualnost ne proizlazi iz seksa, vec iz moje politike, a moja politika definiše moju seksualnost; takodje, to ima veze sa mojim odnosom prema mom telu, s tim u čijoj blizini se bolje osećam, i svakako ima veze sa mojom prošlošću. To se u potpunosti reflektuje i u mom radu, jer ja definišem, redefinišem i dekonstruišem ženstvenost i žensko, tu ulogu žene i stereotipe koji su istoj dodeljeni i uz istu idu. Kako sam starija, postajem sve manje tolerantna prema ljudima koji žele da mi oduzmu tu slobodu, kao ti naci klinci dole (dok razgovaramo, dobijamo informaciju od policije da se manja grupa mladjih momaka skupila isped ulaza u zgradu u kojoj se nalazimo, tj. u kojoj se odžava zatvaranje festivala); Naprosto, odbijam da živim u strahu. Kao što sam maločas rekla, sloboda je jako bitna, sloboda govora, kretanja, sloboda ideja. I baš zato što smo svi tako različiti i jedinstveni, svako zaslužuje bar malo prostora kako bi mogao da ostavi svoj trag. I zato sam ja danas ovde na festivalu, ovde sam kako bih ostavila, dala malo sebe i to u vrlo političkom dyke maniru!
 “Fuck the gender up” je moj najnoviji fotografski poduhvat, koji u osnovi ima za cilj redefinisanje i dekonstrukciju koncepta roda i to putem kostima, poze i pogleda, a predmet mog interesovanja je neko do koga mi je jako stalo, neko ko s pojavio iznenada u mom životu. To je prvi put da sam upotrebila nekog drugog kao predmet, to je neka vrsta delinearnosti , ali i podužetak mog kreativnog razvoja; neka vrsta beskonačnosti, ali i pokušaj da sebe predstavim kroz ogledalo koje je zapravo objektiv. Zato sam se povukla u drugi plan i fotografisla jedan vrlo androgini subjekt. “Fuck the gender up” je uspešno predstavljen kao deo izložbe Transatlantic Pride exhibition – šestoro nas gej i lezbejskih umetnika/ca je učestvovalo na izložbi sa svojim radovima. Nadam se da ću nastaviti da se bavim ovim projektom.
Da, pa članica sam dva kolektiva u Londonu , jedan se zove ACT ART i to je u osnovi kolektiv umetnika koji koriste svoja tela u cilju manifestovanja, predstavljanja svog rada, tako da tu ima puno krvi, sečenja, mnogo primalne ubotrebe tela, ali ja koristim svoje telo na drugi način. Drugi kolektiv koji je osnovan 2006. zove se Behind Bars, i to je radikalni DIY queer benefit kolektiv koji sakuplja novac u vidu pomoći za različite ciljeve i borbe drugih kolektiva, kao što su recimo QueerBeograd ili LGBT Irak i drugi. Sa njima sam od samog početka i učestvovala sam u organizaciji različitih benefit dogadjaja zajedno sa ostalima na kojima sam nastupala kao dj ali i kao performerka. Queen Bees je moje veče, žensko veče, sa kojim sam krenula pre dve godine i to je bilo nešto poput iskaza za žene koje vole da budu okružene drugim ženama i da se zabave. To je i prilika i mesto gde mogu da vide druge umetnice koje nastupaju, i to nije nužno lezbejsko veče - to je žensko veče, vrlo interesantno i informativno za žene koje žele da vide i nauče nešto novo. To je ono što je suština Queen Bees-a. Ali trenutno ponovo radim Queen Bees i rekla bih da je to sada poliseksualno veče, i ono što sad radim je da pozivam i muškarce kao goste i mislim da je to dobar korak napred. Kada su u pitanju različiti kolektivi, London je to treba reći, ipak jako privilegovan, ima i nudi mnogo prilika, to je to takozvano londonsko izobilje - mi možemo ovde da promišljamo različite stvari i zaista ponudimo nekakvu pomoć drugima kojima je potrebna, a koji inače imaju mnogo problema. Da se razumemo, ne kažema da ovde, na Zapadu cvetaju ruže, to nikako, ali ipak vrste problema sa kojima se mi ovde suočavamo nisu baš iste uporedimo li ih sa nekim drugim mestima u svetu. Recimo kao što je to slučaj ovde, u Beogradu, Srbiji, ljudi bivaju fizički napadnuti zato što su gej ili se pretpostavlja da su gej, zato što su različiti, tako da mi sakupljamo novac kako bismo finansijski pomogli druge borbe u ostatku sveta, da bi te borbe postale vidljive, i kako bi ljudi o njima bili informisani. Pet nas je ili šest koji smo od samog početka sa Behind Bars, ali takodje dosta je ljudi prošlo kroz kolektiv.
 Tu si potpuno u pravu, mislim, čitavo to grčko iskustvo je jako važno, i ja zaista ne mogu da izbegnem i pobegnem od toga odakle sam, ali ono što sam mogla da uradim i što sam i uradila je da sam iskoristila te alatke kojima sam raspolagala tokom detinjstva i odrastanja u Grčkoj. A kao devojčica, bila sma jako privilegovana, potekla sam iz jedne jako privilegovane sredine, imala sam privatno obrazovanje u ženskoj školi i slično. Medjutim, ono što su mi zapravo radili, je to da sam u stvari bila oblikovana u jedan krajni proizvod koji je trebalo da zadovolji osnove konvencionalnog, a to je da se dobro udam i budem dobra žena, da stvorim savršenu porodicu i sl. A ja sam od samog početka znala, zapravo od svoje devete godine, da se ne uklapam u tu sliku, i da tu prosto ne pripadam, i takodje sam znala da ću s prvom prilikom koja mi se bude pružila od svega toga pobeći. E sad, to moje izbavljenje je u stvari bilo moje napuštanje korena, i zapravo odsecanja od te tradicije, i kao što sam i rekla u svom performansu ovde, to je presecanje pupčane vrpce. Sve to mi je i dalo jedan novi podsticaj da shvatim ko sam, da razumem i prihvatim to odakle sam i vidim šta od toga mogu da napravim, tako da koristim taj hor svog odrastanja i svoje pripadosti nečemu što možemo da odredimo kao “grčko”, kako bih radila to što sada radim. I potpuno si u pravu, jer moja porodica je vrlo matrijarhalna, mislim moja majka je bila neko ko je bio glava porodice, (otac je bio stalno odsutan), tako da je ona bila ta koja je donoslia odluke o mom obrazovanju, o tome kako ćemo da radimo odredjene stvari, s kim ćemo da se vidjamo, tako da ja znam i jesam naučila mnogo od nje, ali ono što sam na kraju uradila je sve ono protiv čega se ona borila, ono što ona nikako nije želela za mene. Ali dobra stvar u vezi sa Grčkom je da je to čitavo okruženje, taj teret neverovatno velikog kulturnog nasledja od mene napravio teoretičarku, ženu od ideja, tako da sam i to iskoristila u ličnom razvoju kao referentnu tačku. I mislim da sam se negde pomirila sa tim da sam neka vrsta samoprognane “Grkinje”, koja živi u Londonu, ali potuno zato što to želi, jer je to sama izabrala, ipak svesna da joj je taj, da tako kažem luksuz, taj momenat napuštanja, omogućila njena sredina i obrazovanje.
Hvala ti na ovom prilično tačnom komentaru, pa mislim da je taj odnos izmedju majke i ćerke jedan jako bitan odnos i vrlo jak odnos, a u mom slučaju, ja sam imala i tu sreću i nesreću da imam majku koja je emotivno vrlo jaka, ali i vrlo temperamentna; i jedan od razloga zbog kojih sam napustila Atinu je ona, razmišljala sam o nekom drugom gradu tamo, ali to bi bilo neizvodivo, to bi bilo jednostavno preblizu (smejemo se) … Zapravo, ja sam jako dugo bila užasno ljuta na nju, bilo me je skoro sramota što sam njena ćerka, a onda kako je vreme prolazilo, shvatila sam da što više odbijam da je prihvatim onakvom kakva jeste, da će mi biti sve teže da prihvatim sebe i to kakva sam ja, tako da sam pokušala da se pomirim sa tim kakav odnos imam sa njom, i prihvatim da mnogo crta moje ličnosti dolaze upravo od nje, jer sam i ja potekla od nje, pa sam se najzad opustila glede toga. I sve dok sam mislila kako ne želim da budem kao ona, i što sam više to sebi ponavljala, sve više sam postajala kao ona, pretvarala se u nju, a to je bilo svakako nešto što sam želela da izbegnem…
Stav zapravo ima tri značenja za mene, na hebrejskom se odnodi na jesen, na srpsko-hrvatskom znači stav, odnos prema nečemu (zbog čega me je jako puno prijatelja u Londonu zadirkivalo, pošto sam zaista neko sa stavom), a na grčkom znači krst, dok se B. odnosi na moje prezime. Medjutim, Stav B je postala persona i neka vrsta novog identita koji sam stekla, i na moje iznenadjenje, i takodje zadovoljstvo, na jedan perverzni način, to ime mi je stvorilo i mnogo problema, jer ja uvek volim da zbunjujem time što ću reći da sam ljudsko biće i umetnica, tako da obično kažem da, postoje dve Stav - Stav i Stav B. A neko ko mi je jako drag, u Londonu mi je jednom rekao: “Nadam se da ćeš pre nego što se pretvoriš u Stav B, biti prvo Stav”(smeh).
 Da znam, i ja skroz volim Fridu, i kao i ona, obično nosim cveće u kosi, i Frida je bila umetnica, politički jako svesna, svesna i svoje seksualnosti i jedna divna osoba, osoba koja je dokazala da duh ostaje nedirnut, čak i kada je telo slomljeno… Ona je nastavila sa svojom umetnošću i radom čak i kada je bila fizički obogaljena, i nije mogla da vodi normalan život, nije mogla da ima decu, nije čak mogla ni iz kreveta da ustane, znaš, gomilu tih stvari koje uzimamo zdravo za gotovo, ali je nastavila da slika i ja je pozdravljam zbog njenog nesalomivog duha i otpora. Tako da, tačno je da se identifikujem sa ženama kao što je ona, žene kao što su Pati Smit, Nina Simon, Grejs Džons, žene kojima nije bilo lako u životu, zbog nihove rase, seksualnosti, ili prosto zbog toga ko su i kakve su bile. Ali uprkos svemu tome, nastavile su da stvaraju, i ta hrabrost i taj kreativni impetus je ono u čemu se i ja pronalazim, i što me vezuje za njih.
Fotografije:
|
Da, mislim, to je jako dobro pitanje, jer to je bilo skoro pre dvadeset godina, bila sam jako mlada devojka, anglofil, sa gomilom ideja, i jesam dopustila sebi tu opciju mogućeg povratka, ali sećam se tog svog dolaska na Hitrou, tog prvog koraka, sećam se da sam odmah znala da se neću vratiti. Prijala mi je ta tranzicija, jer sam prilično samostalna, umem da se izborim za ono što želim, a i govorila sam jezik, koji je ipak ostao neka vrsta barijere, jer me i dan danas ljudi ponekad pitaju odakle sam, taj moj akcenat, moj izgled, i slično, tako da možeš da zamisliš kako sam se tada osećala. Ali kao što sam već rekla, svoje orudje koristim da bih opstala, i na sreću, nisam lobotomizirana da o sebi mislim kao o totalnoj Engleskinji i fejk Grkinji, ali isto tako primetila sam i puno promena od kada sam u Engleskoj, kako drugačije je sve bilo tada, i kako stvari stoje sada. I ponekad saosećam sa ljudima koji tek dolaze, jer jako je teško – oni tamo stižu sa različitim idejama o uspehu, ostvarenju snova… a očigledno je da stari baš i ne stoje tako… ali zbog stanja u kojem se svet nalazi, zbog tog okrutnog kapitalizma, zbog političkih i ekonomskih razloga, na sve ljude tamo se sada gleda kao na imigrante i svako je stranac, tako da svi i dobijaju tretman kakav je rezervisan za strance. Ali ja sam jaka osoba i iskustvo mi je uvek bilo od velikog značaja, kao i činjenica da sam oduvek znala šta želim, od prvog dana…
I tako sam kao omaž njoj, odlučila da napišem taj performans, jer su svi moji performansi bazirani na ličnom iskustvu i autobiografski su. U početku, dok sam pisala Sugar Mary, ta priča je bila jako zapaljiva i vrlo osvetoljubiva, tako da kada sam je pročitala, shvatila sam da to nije poenta, jer ja nju ne napadam, ja joj ne želim ništa nažao, ono što sam htela da kažem je “Ja znam ko si ti, i znam šta si uradila”, tako da sam iznova i iznova pisala i trebalo mi je mnogo vremana dok sam je završila. I kao što si vrlo precizno primetila, taj performans je brutalno iskren i ličan, ali i krajnje osećajan, čak smešan, jer nas dve smo imale i jako zabavnih momenta zajedno. E sad, mislim da je najveća greška koju roditelji mogu da naprave, i najveća greška koju je moja majka napravila, to što zaboravljaju da poštovanje mora da se stekne, i da se na njega nema pravo samo zato što je neko nečija majka ili otac. Ona je time izgubila moje poverenje i nažalost, zaista upropastila tu mogućnost da budemo prijateljice, jer je od mene zahtevala nešto što nisam mogla da joj dam, a ni ona meni nije pružila neke od stavri koje je mogla - dva glavna oslonca, koje je mogla i trebalo da mi pruži, a to su sloboda i poštovanje.
