Za većinu ljudi, pa i za LGBT (lezbejsku, gej, biseksualnu i trans) populaciju, to je legitiman vid seksualne orijentacije. Ali, može se govoriti o represiji jednog od svih mogućih izbora, koju imenujemo kao – heteronormativnost. Upravo ova pojava marginalizuje i briše mogućnost izbora, a u centar stavlja heteroseksualnost kao jedini „normalni“ i „prirodni“ izbor. Takođe, heteronormativnost definiše samo pojmove muško i žensko - sa striktnim pravilima izgleda i ponašanja - gde se svako odudaranje kategoriše kao neprirodno. Tako se stvaraju kategorije „muškobanjastih“ žena i „feminiziranih“ muškaraca, nenormalnih seksualnih praksi i neprirodnog životnog stila.

Nakon što su se neki ljudi drznuli da se pitaju ko propisuje šta je prirodno a šta nije, i sledili parolu „sve što je ljudsko nije mi strano“, javio se čitav niz intelektualaca, umetnika, aktivista koji su počeli da se bave pitanjima identiteta. Uštogljene filozofske krugove osamdesetih godina prošlog veka počinju da uznemiravaju začetnici queer (queer) teorije, francuski filozof Mišel Fuko i njegova kritičarka, feministkinja Džudit Batler. Uz još neke teoretičare, ali i veliko interesovanje akademske publike, dolazi do stvaranja queer teorije. Ona najpre izrasta iz gej-lezbejskih i feminističkih studija, ali se ne ustručava da ih ospori. Ova teorija je danas deo humanističkih nauka, istorije, kulturnih studija, književnosti, filozofije, prava, genetike i biologije. Kao i u samom nastanku, queer teorija žestoko kritikuje društvo, pa i teorijske temelje iz kojih je nastala. Danas mnogi queer teoretičari žele da u potpunosti potisnu gej-lezbejske studije, jer ih smatraju konformističkim, odnosno tvrde da kopiraju heteroseksualne norme, na primer, traženje prava na istopolni brak.

Sa ovakvom tvrdnjom slaže se i Majda Puača, aktivistkinja „Queer Beograd kolektiva“: „Queer označava veoma širok i inkluzivan politički koncept.  Ide mnogo dalje od traženja prava samo za seksualno ili rodno različite osobe. Ako posmatramo zapadni LGBT pokret, lako je uočiljiva tendencija asimilacije. Na primer, zahteva se pravo na gej brak, usvajanje dece, prestanak diskriminacije, a retko se dovode u pitanje društvene norme koje su često same po sebi diskriminišuće. Brak je diskriminatorska tvorevina, jer daje određena prava onima koji ga sklope, dok oni koji odbijaju da potpišu taj papir ta ista prava nemaju. Takođe, brak se uklapa i u druge norme jer podrazumeva monogamiju. Sa druge strane, radikalni queer pokret odbacuje asimilaciju i dovodi u pitanje sve represivne strukture društva, postavlja pitanje zašto nas društvo deli na kategorije na osnovu kojih nastaje hijerarhija po kojoj je biti muškarac, belac, heteroseksualac, bogat – na najvišem mestu. Radikalni queer stoji na poziciji pravljenja koalicija sa drugim grupama koje se bore protiv kapitalističkog sistema koji ugnjetava većinu, pa podrazumeva borbu protiv patrijarhata i homofobije, ali i rasizma, nacionalizma i fašizma, graničnih režima - pod zajedničkim sloganom da „nije važno s kim spavam, već sa kim želim da menjam svet“.

Reč queer u engleskom jeziku ima značenje čudan ili nastran, i do osamdesetih godina bila je pogrdan naziv za osobe homoseksualne orijentacije, dok danas ima niz drugačijih, pozitivnih značenja. Najpre, koristi se da opiše celokupnu homoseksualnu, biseksualnu, transrodnu i interseksualnu zajednicu, ali i heteroseksualne osobe koje žive van heteronormativnih okvira. No, reč queer se vezuje i za aktivizam, društveni pokret, pomenuti teorijski pravac kao i za pojedince koji ne prihvataju nametnuta društvena pravila. Queer se odnosi na propitivanje i odbijanje nametnutih normi patrijarhalne kulture, omogućava samodefinisanje i trenutno predstavlja jedinu radikalnu politiku koja, na prvom mestu, uviđa povezanost između svih oblika represije. Za Majdu Puaču, queer znači činjenicu da ne postoji samo jedna ispravan način da se bude gej, lezbejka, hetero ili trans osoba. „Kao što je queer kao koncept nemoguće staviti u granice, tako i queer kao identitet beži definicijama jer označava sve one identitete koji se ne uklapaju u ono što se smatra uobičajenim i društveno poželjnim ponašanjem. To je disidentski stav prema represivnim društvenim normama“ – ističe Puača.

Filozofkinja Adriana Zaharijević smatra da je queer idejno širi od LGBT identiteta, jer se ne ograničava samo na jedan od njih: „Najveći potencijal queera je u mogućnosti da se ne zatvori u jedan mogući način izražavanja seksualnosti. Ako bi o definiciji queera uopšte mogli govoriti, onda bi queer osoba mogla da bude ona koja veruje da želja ne može biti osnova za diskriminaciju. Recimo, dovoljno je podsetiti na netrpeljivost koja postoji između heteroseksualne i ne-heteroseksualne zajednice, LGBT pokret često odlikuje netrpeljivost lezbejki prema gej muškarcima i obratno, postoji netolerancija prema biseksualnim osobama. Osoba koja ne pristaje na pomenute vrste diskriminacije ima veliku odgovornost u odnosu na vlastite prepostavke o tome šta je ispravno, normalno, poželjno ili prihvatljivo. Ovakav pristup zahteva stalnu otvorenost i egalitarni pristup životu i ljudima“ – smatra Zaharijević.

Queer se uspostavlja kao alternativa polnim i rodnim identitetima, a teorija je ovaj identitet predstavila kao - neidentitet. Queer teorija se suprotstavlja vladajućim društvenim normama, pa uvek postoji opasnost da sama nametne normu neidentiteta i tako postane paradoks sebi samoj. Zato u teoriji postoji pravilo da queer ne sme da postane norma jer u tom trenutku prestaje da bude queer, pa zato on predstvalja proces neprekidnog remećenja sistema. Adriana Zaharijević queer obeležava kao „čudnu i neprevodivu reč“ i dodaje: „Pre neki dan sam na televiziji gledala jednu narodnu poslanicu koja je uspevala da prevali reč gej, nešto teže joj je išlo sa rečju lezbejka, ali queer je bilo previše zamršeno. S obzirom da je pojam neprevodiv, queer kod nas pomalo funkcioniše kao maska, i u tom smislu on u Srbiji ima pozitivnu funkciju: da zbunjuje, prikriva i otkriva značenje“.

Queer identitet takođe prihvataju i poklonici sadomazohizma, razni fetišisti bez obzira na seksualnu orijentaciju, kao i sve osobe koje ne prihvataju binarnost polova i rodova. Upravo je ova višeznačnost termina zanimljiva Majdi Puači.

„U kontekstu Srbije, gde patrijarhat i nacionalizam kao dominantni obrasci pretpostavljaju monogamiju, brak, monoteizam, heteroseksulanost - queer može označavati seksualne i rodne manjine, ali isto tako i heteroseksualne osobe koje gaje alternativne otvorene veze kao što je poliamorija, alternativne porodične zajednice. Takođe, queer mogu biti hetero muškarci koji uživaju da ih devojke analno zadovoljavaju, ali i lezbejke koje se upuštaju  u seksualne odnose sa gej muškarcima“ – objašnjava Puača i dodaje da kao queer osoba često nailazi na nerazumevanje: „Druge LGBT osobe često me gledaju čudno zato što imam nekolicinu identiteta koji na prvi pogled ne mogu da idu zajedno, kao to da sam i muško i žensko i nijedno, kao to da sam i gej i lezbejka i queer istovremeno“ – ističe Puača.

Queer neprestano izaziva. Na čas, teoretičari pomisle da su pronašli specifičnosti queera i da su ga uhvatili, ali tada do izražaja dolazi njegova fluidnost i granice se proširuju. Jedan od poslednjih pojavnih oblika, tik da postane definisan je takozvani gender queer, profinjena vrsta neidentiteta, koji još više provocira rodne normative. Gender queer osobe se ne uklapaju u tradicionalnu binarnu, muško-žensku podelu, o sebi govore u oba gramatička roda, javno diskutuju o seksualnim odnosima sa oba konvencionalna pola. Zahvaljući savremenim tehnologijama u medicini, neke od ovih osoba modifikuju sebe, čineći svoje telo supermišićavim dok lice maksimalno poženstvenjuju.

Queer, u teoriji ili praksi, nema kraja, jer nije ni postavio svoje granice. U vremenu kada sve može da ponese prefiks „hiper“ neophodno je da postoji identitet koji izmiče svemu postojećem. Ustalom, svaka osoba zaronjena u, bezbrojne stranice sajtova sa fetišima je pomalo queer. Ili nije? Drugim rečima, biti queer znači biti sve i biti ništa – po sopstvenom izboru.

Mišel Fuko: Istoričar seksualnosti Mišel Fuko, francuski filozof, jedan je od najznačajnijih queer teoretičara. Njegova dela imala su veliki uticaj na druge naučne discipline. Poznat je po svojoj kritici raznih socijalnih institucija, psihijatrije, medicine i zatvorskog sistema, kao i po svojim idejama o istoriji seksualnosti. Njegove teorije usmerene su na moć i odnos između moći i znanja, a njegove ideje vezane za diskurs u odnosu na zapadnu misao bile su široko raspravljane i primenjivane. Fuko je uveo jedan od najznačajnijih termina queer teorije - "obrnuti diskurs". Taj diskurs homoseksualnost prihvata kao pozitivnu, za razliku od dominantog diskursa koji je obeležava kao negativnu. Tako je, do tada vrlo pogrdan termin "queer" prihvaćen kao identitet, kultura, teorija i politika. Takav obrnuti diskurs, kojeg koristi i sam Fuko, može se smatrati nastankom queer teorije. Primer "obrnutog diskursa" je plakat „Queer Zagreba"  koji glasi „... i homofobi su ljudi". Mišel Fuko je umro 1984.godine od posledica AIDS-a.